Kako su jedna istopljena
vojnička čokolada i neplanirani eksperiment Persija Spensera doneli
svetu najbrži način zagrevanja hrane?
A priča počinje, kao što je već pomenuto, u poslednjim godinama Drugog svetskog rata, kada je nauka bila u velikoj meri posvećena usavršavanju vojne opreme i želji da se dobije rat. Persi Spenser, američki marinac i samouki izumitelj radio je za savezničku stranu na jednom od najvećih naučnih projekata dobrih momaka pored Menhetn projekta – usavršavao je radarsku tehnologiju.
Ovaj vojnik, koji nije završio osnovnu školu, sa 18 godina se priključio mornarici. Sam je tokom dugih noćnih stražarskih dežurstava učio iz knjiga o struji, naelektrisanju i bežičnom prenosu informacijama, o kojima je čuo iz priča o brodu Titanik. Upravo ova interesovanja dovela su ga do mesta vodećeg stručnjaka za radare i tehnologiju radio talasa tog doba.
Upravo ispred tog radara se desio trenutak koji je promenio istoriju. Izložen zračenju magnetrona, sastavnog dela radara, koji je Spenser sam modifikovao kako bi dobio što više energije za sam radar, primetio je da mu se čokolada u džepu istopila. Persi Spenser nije bio prvi kome se ovakva stvar dogodila, ali je bio prvi koji je odlučio da ovu pojavu istraži.
Sledeći korak, već nakon nekoliko dana, bio je da ispred mašinerije stavi kukuruz kokičar, i dogodilo se novo čudo – svet je dobio prve kokice iz mokrotalasne peći.
Spenserovi eksperimenti sa hranom se nisu tu zaustavili, pa je ubrzo nakon toga u džezvu koja nije imala dno stavio jaje. Kolege koje su sa njim radile su se znatiželjno nadvile iznad posude koja je bila blizu radarskog magnetrona ne bi li videli šta će se desiti, kada im je jaje uksplodiralo preko lica. Spenser je znao o čemu se radi.
Kako bi ispitao prirodu ovog fenomena i utvrdio da se zaista radi o elektromagnetnim talasima, naučnik je usmerio mikrotalase u metalnu kutiju. U jakom elektromagnetnom polju primetio je da temperatura hrane unutar kutije veoma brzo raste.
Tokom svog školovanja u mornarici Spenser je postao vodeći stručnjak u konstrukciji radara i elektronskih cevi. Nakon 1945. radio je za kompaniju Raytheon koja je patentirala njegov proizvod. Ogromnu popularnost tada poznate kao "elektronske pećnice" dostižu sedamdesetih godina.
Šta se u stvari dešava u mikrotalasnoj peći? Magnetron pećnice emituju elektromagnetne talase u delu spektra između infracrvenih i radio talasa. Ovo je vrsta nejonizujućeg zračenja, i u malim količinama nije opasna, ali dugotrajno izlaganje mikrotalasima može biti opasno (ovo bi trebalo da nas brine ukoliko bi živeli u mikrotalasnoj pećnici, ali opasnosti od svakodnevnog korišćena jedne u domaćinstvu nema).
Osnovni uzrok zagrevanja je da talase apsorbuju molekuli vode u hrani. Zahvaljujući tome, u procesu takozvanog dielektričkog zagrevanja dolazi do povećanja temperature proizvoda. Ovakvi molekuli predstavljaju dipole, odnosno pozitivno su naelektrisani na jednoj strani, a negativno na drugoj.
Ovi dipoli se brzo pomeraju kada pokušavaju da se “poravnaju” sa elektromagnetnim poljem talasa iz magnetrona, koje se brzo menja (2,4 GHz, odnosno 2,4 milijarde puta u sekundi). Ovo kretanje unutar tečnosti, praktično znači da dolazi do rasta njene temperature, jer što se brže kreću molekuli to je veća temperatura.
Zagrevanje hrane se dešava sa spoljnje strane ka unutrašnjosti predmeta, a ne kako neke teorije zavere pominju obrnuto. Spoljni molekuli se kreću usled elektromagnetnih talasa, oni udaraju u molekule koji su u unutrašnjosti i prenose ovo kretanje i tako se telo zagreva.
Spenser je ostao upamćen po otkriću ove pećnice, ali daleko od toga da je to bilo sve što je uradio. Kao jedan od vodećih stručnjaka tog doba, unapredio je tehnologiju radara, pa su do kraja rata bombarderi u svojoj kabini imali radare tako osetljive, a snažne, da su mogli da detektuju periskope neprijateljskih podmornica sa veoma velike visine. Za svoja dostignuća Persi Spenser je dobio odlikovanje Distinguished Public Service Award za svoju službu narodu.
izvor: elementarium.cpn.rs
0 коментара:
Post a Comment