U Japanu će uskoro biti završena najveća plutajuća solarna elektrana

Zašto graditi solarne ploče na vodi umesto na tlu?

U današnjem svetu, vodene površine nisu nužno nešto oko čega se gradi, već više nešto na čemu se gradi. Na njima se ne nalaze samo deponije i veštačke plaže, već i najnoviji globalni trend - ogromne solarne elektrane.



Zelene energetske kompanije se okreću jezerima, močvarama, barama i kanalima gledajući u njima pogodno zemljište za izgradnju fotonaponskih ploča koje gutaju sunčevu svetlost. Za sada, plutajuće solarne strukture otkrivene su u Velikoj Britaniji, Australiji, Indiji i Italiji.

Najveća plutajuća elektrana, u smislu proizvodnje, uskoro će biti postavljena na vrhu rezervoara japanske brane Jamakura u prefekturi Čiba, istočno od Tokija. Kada bude završena u martu 2016. godine prekrivaće 180.000 kvadratnih metara, imaće 50.000 fotonaponskih solarnih ploča i napajaće skoro 5.000 domaćinstava. Takođe će eliminisati emisiju skoro 8.000 tona ugljen-dioksida.

"Sve skupa, to je veoma interesantna ideja. Ukoliko bude uspešna, imaće ogroman uticaj", navodi Jang Jang, profesor inženjerstva na Univerzitetu u Kaliforniji, specijalizovan za fotonaponske solarne ploče. "Međutim, brinem se za bezbednost od oluja i drugih prirodnih nepogoda, a da ne govorim o koroziji."


Za razliku od drugih solarnih instalacija na zemlji ili na krovovima, plutajuće solarne elektrane predstavljaju relativno nove izazove. Pre svega, potrebno je da sve bude vodootporno, uključujući i panele i žice. Uz to, džinovska, veštačka naprava ne može tek tako da se spusti na izvor pijaće vode bez određene predostrožnosti, poput poštovanja regulativa o kvalitetu vode - što je realni problem, naročito ukoliko struktura počne da se troši.

"To je jedan od razloga zbog kojeg smo izabrali Siel e Tere plutajuće platforme koje su 100 odsto reciklirane i napravljene od veoma gustog polietilena koji može da izdrži UV zrake i koroziju", rekao je generalni menadžer kompanije Kjocera, Ičiro Ikeda.

Ostale prepreke? Sveprisutna pretnja od prirodnih katastrofa u Japanu. Uz tajfune, država predstavlja svetsko žarište zemljotresa, klizišta i cunamija.

Da bi osigurali da platforme izdrže sve nevolje majke prirode, razvojni tim je posegao za najvećim oružjem - aerotunelom u Oneri, francuskoj aerokosmičkoj laboratoriji. Patentiran Hidrelio sistem - polietilenski "ramovi" koji drže solarne panele - podvrgnut je veoma jakim vetrovima brzine uragana. Sistem je izdržao vetrove brzine i do 190 kilometara na čas.