Putinova žurka

Za Rusiju organizovanje Zimskih olimpijskih igara može da posluži kao dokaz da se Rusija nalazi među svetskim silama. Ali letovalište Soči – meta napada islamistickih pobunjenika i poprište navodnog genocida – nije pogodno mesto za slavlje. 

Valerij Inozemcev hoda uzbrdo planinskom stazom između raskopina zahuktalog gradilišta. Penje se pored Olimpijskog sela, kraj nove velike vikendice (dače) nekog moskovskog funkcionera, prolazi između kamiona natovarenih šljunkom i čeličnim gredama – pored svega što nikada ranije ovde nije postojalo. Inozemcev već pola veka živi u Krasnajoj Poljani, nekadašnjem mirnom selu na severu Kavkaza, u Rusiji, još od vremena kada ovaj kraj nije bio u centru pažnje Kremlja. „Ovo je bilo najbolje mesto u Sovjetskom Savezu”, kaže on. „Netaknuta priroda. A sada...” Glas mu zamire uz mrzovoljan uzdah.
 
Inozemcev ima 73 godine, ali penje se uz planinu lakim, mladalačkim korakom. Stigavši do ivice kestenove šume, zastaje i popravlja svoju smeđu kabanicu. Prstima gladi svoje bujne, sede brkove, a zatim rukom pokazuje ka podnožju planine, gde se među građevinskim kranovima užurbano kreću radnici koji raskopavaju Krasnaju Poljanu i preobražavaju je u veliko javno dostignuće ruskog predsednika Vladimira Putina. „Ponekad priželjkujem da udari jak zemljotres i sve to uništi”, kaže Inozemcev. Kroz planinsku izmaglicu na krajnjem jugu nekadašnje moćne imperije Olimpijada samo što nije stigla.

Državnom odlukom Zimska olimpijada stiže u neočekivano mesto. Igre u Sočiju na obali Crnog mora održaće se tik do nekadašnjeg bojišta u ratu sa Gruzijom, na mestu koje mnogi smatraju poprištem genocida (nad Čerkezima) i zonom uticaja obližnjih islamističkih pobunjenika (iz Dagestana, Čečenije, Ingušetije i Kabardino-Balkarije). Država je vaskrsla i nekada opaku miliciju – kozake, da pomognu u održavanju reda i mira koji bi mogao da bude narušen. Na sve strane se priča o korupciji, visoke temperature ugrožavaju sneg neophodan za takmičenja, a aktivisti pozivaju na bojkot Igara zbog antigej zakona koje je usvojio ruski parlament. Kao odgovor Putin je zabranio mitinge i proteste u Sočiju za vreme Olimpijade.




Soči je obalsko odmaralište na Crnom moru, u kojem su za vreme cara Nikolaja II letovali bogataši, a kasnije sovjetski lideri i komunistička radnička klasa u brojnim lečilištima izgrađenim da ljudima ublaže boljke od oštrih zima na severu. Danas te oronule zgrade zvrje prazne, dok se krošnje crnomorskih palmi svijaju nad siromašnijom klijentelom koja boravi u ovom suptropskom gradu, jednom od retkih takvih u Rusiji. Mada je grad Soči domaćin Olimpijskih igara, takmičenja će se zapravo održavati na drugim mestima. Sportovi na ledu održavaće se u Adleru, 27 kilometara južno niz obalu. Skijaške discipline održaće se u Krasnajoj Poljani na padinama Kavkaza, 47 kilometara istočno od Sočija.

Gotovo svako sportsko borilište je novosagrađeno – ledena dvorana i staze u Adleru, bob staza i alpske kuće u Krasnajoj Poljani, kao i interna železnica između tih mesta. Zvanični troškovi izgradnje iznose 50 milijardi dolara, ali su verovatno još veći. Čak i zvanična cena je viša od bilo kojih Igara do sada. Silne milijarde dolara su odvajane ili preusmeravane ovamo, tako da poslovni plan nije baš postojan. Ali ovo i nije posao.

Niti je reč samo o sportu. Olimpijada treba da bude vrhunac dostignuća Vladimira Putina, lidera koga mnogi Rusi smatraju božjim izaslanikom koji će spasiti Rusiju. Ideju o održavanju Olimpijade Putin razvija već desetak godina.

Dvosmerni magistralni put

Dvosmerni magistralni put proteže se dolinom koju oblikuju kavkaski vrhovi u Krasnajoj Poljani. Do pre samo nekoliko godina ovde se nalazilo skromno skijaško selo i nekoliko hiljada ljudi – autentično lokalno stanovništvo, poseban žargon i periodične snežne lavine. Toga više nema. Uz početak masovne izgradnje pristiglo je oko 20.000 sezonskih radnika koji su preobrazili selo. U još daljoj prošlosti ova dolina je bila svedok uništenja ljudi na koje je spoljni svet gotovo zaboravio sve dok Olimpijada nije osvežila sećanje na njih.

Uz jedan od bočnih puteva usred zimskog dana Astemir Džantimirov čeka kod kuće da ga šef pošalje na teren. Džantimirov radi u gradskom gasovodu „Gorgasu” kao majstor za plinske boce. Montira nove i popravlja stare. Nije prepoznatljiv po svojoj profesiji, ni po svom markantnom nosu, niti po svojoj otvorenosti. Džantimirov, čije prezime ima tipičan ruski nastavak, samo je po državljanstvu Rus, ali ni to ga ne razlikuje od mnogih radnika koji su preplavili dolinu. On je Čerkez, pripadnik etničke grupe koja je gotovo eliminisana pre 150 godina nakon što je carska vojska pokorila planinsko stanovništvo. Živi sa suprugom i troje dece na prvom spratu jedne male kuće. Nekoliko spojenih prostorija je uredno sređeno i porodica tiho obavlja svoje rutinske dnevne poslove.

Džantimirov opisuje kako je slušao stare čerkeske priče tokom porodičnih okupljanja na sahranama širom regije Čerkesk, tamo iza planina severoistočno odavde. „U tom dobu sam pažljivo slušao sve što se priča”, kaže on. Stričevi i tetke su pričali o dolasku carskih vojski početkom XIX veka, o tome kako je Kavkaski rat tinjao decenijama, kako su Čerkezi izgubili zemlju i mnoge druge priče.

Kad je Rusija osvojila Kavkaz, carevi i njihovi generali nisu mnogo znali o tom regionu, niti su znali za mnoga plemena i različite jezike koji su postojali širom ovog planinskog venca. Kubanjski kozaci, ratnici koji su patrolirali duž južnih granica Rusije, uglavnom nisu zalazili u borove šume na strmim padinama, ali neki drugi nepromišljeno jesu. Mnogi ruski vojnici slučajno su tuda zalutali i redovno padali u zarobljeništvo. Lokalna plemena međusobno su trampila zarobljenike u zamenu za koze, lekovite trave ili druge zarobljenike. Rusija je osvojila ovu strateški važnu regiju – ispunjavajući ono što je smatrala svojom ekspanzionističkom sudbinom – zbog pariranja turskom sultanu i iranskom šahu, ali je shvatala da je potrebno još mnogo truda da bi uspostavila svoju vlast na terenu.

Pjotr Fedin sedi

Pjotr Fedin sedi za stolom u kancelariji, nezadovoljan svojim statusom. Umesto da kao nekada bude preduzetnik u planinskom turističkom poslu, sada je samo vlasnik zemlje. Priča nam o tome kako ga je država dovela dotle. Početkom devedesetih Fedin je uradio što i mnogi drugi spretni Rusi: pokrenuo je sopstveni posao. Bilo je to u prvim danima privatnog preduzetništva kada je tek nastajalo ono što će se pretvoriti u današnju kapitalističku Rusiju. Učilo se na greškama, brzo se uspevalo i još brže propadalo. Moralo je da se ide dalje jer povratak na staro više nije bio moguć.

Fedin je sa partnerima mapirao vrhove iznad Krasnaje Poljane. Iskrčili su borovu šumu i postavili metalne stubove. Montirali su ski-lift sa prepravljenim brodskim motorom kao pogonom. Ali nije bilo skijaša koji bi došli na Fedinovu novu stazu. Oni koji su dovoljno imućni da upražnjavaju takve hobije zimovali su na francuskim Alpima, u statusnom zimovalištu Kurševel, a ne u ruskoj provinciji Krasnaje Poljane.

Stvari su počele da se menjaju 2000. godine kada se novi predsednik Vladimir Putin popeo do vrha padine Fedinovim ski-liftom, a onda se na skijama, vešto krivudajući, spustio nazad u dolinu. Rusi su u narednom periodu saznavali šta sve novi vođa može, kako hrabro prkosi neprijateljima i zbija redove sa saveznicima. Dok se Rusija učvršćivala, Putin je više puta posećivao Fedinovu stazu. Fedinov sin Dima podučavao je skijanju razne ministre i njihove čuvare, kao i finansijske oligarhe – kako da oštro skrenu, da se zaustave i kako da dostojanstveno padnu. Karijeristi raznih profila nisu propuštali priliku da budu u blizini vođe koji se mogao meriti sa najvećim vladarima u dugoj istoriji Rusije.

Fedin je nekako opstajao u nestabilnoj ruskoj privredi, ali njegovi partneri su vremenom prodali svoje udele i izašli iz posla. Zatim je novac od sve većeg izvoza nafte polako počeo da se širi kroz slojeve ruskog društva i Fedinov skijaški centar je postao isplativ.