Ne tako davno, kada sam bio tinejdžer, moj zaštitni znaci su bili šeširić, donji deo trenerke i sportska jakna. Svakodnevno sam grozničavo pretraživao 4Chan. Imao sam čitav folder od 12 gigabajta bezveznih memea. Bio sam oličenje takvog tipa.
Takođe sam gledao i mnogo pornića – mislim, stvarno mnogo, čak i za jednog tinejdžera – i došlo je do tačke da sam ga šamarao barem pet puta dnevno, da bih zadovoljio neprestanu potrebu za stimulacijom. Ali u određenom trenutku u životu jednog muškarca, ruka jednostavno prestaje da bude dovoljna, i svi moramo da napravimo izbor.
Neki od nas, mnogi od nas, pređu na stvarne ljude: stupamo u veze, imamo mnoga neugodna i/ili sjajna seksualna iskustva, i drkanje prestane da bude nužnost, i postane nešto čemu pribegavamo u sušnim periodima. Ali kod mene je do svega toga došlo kasnije u životu. Ja sam u međuvremenu improvizovao sa fizičkom intimnošću sa neživim objektima. Isprobao sam sve, od dinje podgrejane u mikrotalasnoj rerni, do hirurških rukavica umotanih u peškir. Ganjao sam naredni najbolji orgazam, kao što narkoman ganja sledeći fiks.
Naravno, improvizovani partner za karanje nije ništa novo, ali gotovo da nema nikakvih podataka o tome koliko su seks igračke po principu „uradi sam" popularne. U mom slučaju, predmeti nalik flešlajtu – ili „rukavi", kako ih nazivaju u toj zajednici – su bili sve što je mene zanimalo, što deluje prilično dosadno u svetu seks igračaka.
Mnogi od nas, možda razumljivo, imaju rezerve oko toga da uđu u neku radnju i nekom neznancu daju keš za masovno proizvođen mesnati štap koji će da stave na genitalije, i s toga pribegavamo improvizaciji. Na sajtovima kao što su Jutjub i Vimeo nalazi se bezbroj uputstava i recenzija o tome kako sklopiti i koristiti širok spektar pomagala za mastrubiranje, i internet svet kućno izrađenih naprava za zadovoljstvo je veoma velik i živahan. U mom slučaju, kada sam 2010. video reklamu za flešlajt, smesta sam poželeo da svoju masturbaciju uzdignem na viši nivo, uz pomoć plastične vagine koja se masovno proizvodi.
Ali postojao je čitav niz prepreka za moj plan, a prvi je bio taj što u to vreme nisam imao kreditnu karticu, niti novac da je naručim. Čak i kada sam ubedio roditelje da mi dozvole da upotrebim njihovu Viza karticu, u zamenu za nešto novca od džeparca, plašio sam se da će u mesečnom izveštaju pored narudžbine iz bakalnice videti i da su za 69,99 dolara kupili i plastičnu picu.
Još jedan problem je bio i sam dolazak narudžbine na moja vrata. Ja bih verovatno bio u školi, i prva osoba koja bi je ugledala bi verovatno bila moja majka. Ideja da moja mama otvori paket i ugleda mehaničku vaginu koja deluje kao da bi mogla da ispravi udubljenja na loptici za golf mi je delovala mnogo gore od uobičajenog scenarija kada te roditelji „zateknu na delu".
Pošto su mi opcije bile ograničene samo maštom, morao sam da pravim sopstvene kreacije u stilu doktora Frankenštajna. Prvi video koji sam našao kada sam na Jutjubu ukucao „napravi sam džepnu picu" (i sa radošću mogu da kažem da još stoji na internetu) u tri minuta opisuje kako banana, kada je oblepiš lepljivom trakom, zagreješ i izdubiš, postaje tunel privremene ljubavi.
Po ceni od 99 centi za pola kile, to je bila ekonomski najisplatljivija opcija. Po grubom proračunu, to je 12 centi za snošku, a moji roditelji nikada neće provaliti zašto je u kući došlo do nestašice banana, ili zašto se moj mladi organizam toliko uželeo kalijuma. Mana ove akcije je nered: izgnječeni ostaci banane i šećerna, brašnjava sluz na mojim nogama, ili na podu. A kada svršiš u koru od banane, osećaj sramote od kojeg ti se zgrči stomak je utrostručen.
Petljao sam sa desetak različitih improvizovanih naprava za karanje, i neke su bolje od drugih. Na primer, podgrejana lubenica je totalno bez veze. Iako izdubiti rupu u obliku penisa u nekoj velikoj podgrejanoj voćki deluje kao zanimljiva ideja za seksualno iskustvo, usled nedostatka pritiska na tvrdu koru dinje, nastaje veliki, balavi nered. Jednostavno nemaš kontrolu i držanje kao sa bananom. Takođe je i teško držati je kada si slabašni tinejdžer, pa moraš da iskoristiš sto, ili neki drugi komad porodičnog nameštaja, da bi održao stabilnost.
A ima i postupaka da napraviš sopstveni „rukav za kitu", koji uključuje i složeno uzimanje kalupa, kao što je ovaj koji je opisan u ovom videu. Po mom mišljenju to je preterivanje, i to rade samo veliki entuzijasti za drkanje. Na kraju krajeva, ako poseduješ veštinu, snagu volje, novac i resurse da zaista to napraviš, verovatno bi samo trebalo da odeš i kupiš motorizovanu Tengu.
Najbolja stvar koju sam otkrio (posle banane) je gumena hirurška rukavica nabijena u čvrsto umotan peškir. Popularizovan u zatvorima i nazvani „fifi", ovaj mali izum je apsolutno fantastičan, i kada ga koristiš, mnogo manje te je sramota nego kada koristiš bananu i kada ti posle klimaksa po butinama curi sluz. To je bilo nešto najbliže pravoj vagini (pre nego što su se u mom životu pojavile prave vagine) što sam ja iskusio. Sipaj malo svog omiljenog losiona, natakni ga i uživaj. Kada završiš, samo baciš rukavicu, i eto ga. Jedina mana je ta kako da objasniš majci zašto zaskačeš njen ganc novi peškir koji je upravo kupila u Mejsizu, kada te jednom zatekne.
U doba kada sam pretraživao forume i gledao necenzurisana uputstva, na sajtovima kao što su Liveleak i Pornhub, video sam i čuo skoro sve. Tipovi karaju želatin. Tipovi karaju spakovano meso. Tipovi karaju sve čega mogu da se dokopaju. Mi smo sa razlogom na vrhu lanca ishrane. Mislim, zašto se zadovoljiti grubom, žuljevitom šakom, kada možeš da zalepiš šest bostonskih krofni sa kremom i natakneš ih na kitu, kao „pitojebac" Džim.
Na kraju, ono što me je najviše smaralo oko svega ovoga – čak i kada sam prestao da pokušavam da karam jastuke, dušeke sa izdubljenim rupama i različite prehrambene proizvode, nakon što sam konačno izgubio nevinost u srednjoj školi – je bio odbrambeni stav i blam mojih ortaka, kada počnemo da pričamo o toj temi. Iako su kasnije svi oni priznali da su u nekom trenutku u životu pokušali da se zadovolje uz pomoć nečega što nije bila njihova sopstvena ruka ili neka druga osoba, jasno se sećam da su mi se sa gađenjem smejali kada sam im za ručkom pričao o mojim dogodovštinama sa karanjem voća. S druge strane, bili su učenici srednje škole, tako da ne znam šta sam drugo očekivao.
A sada se trudim da zapodenem tu temu kada god mogu, na žurkama, večerama, dok ljudi jedu tu istu hranu koju sam ja nekada karao. Radim to razgovora radi, da bih čuo neke nove ideje (nedavno su mi predložili da pokušam sa vrućim hlebom, što zvuči sjajno, iako još nisam probao) i što je najvažnije, da bih pomogao ljudima da se dovoljno opuste da bi pričali o tome kakve sve uvrnute stvari rade u potaji.
A verovali ili ne, to je sjajna tema za šaputanje na jastuku. Posle koga sledi doručak u krevetu.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Insta
Izvor: vice.com/rs
Izvor: vice.com/rs
0 коментара:
Post a Comment