Nikola Tesla - život genija

Fotografija: Muzej Nikole Tesle, Beograd

AUTOR: Milan Tomljanović

U ličkom selu Smiljan, u ponoć između 9. i 10. jula 1856. godine, dočekan žestokom grmljavinom, neuobičajenom za to doba godine, rodio se Nikola Tesla…

U sobi je tišina pulsirala poput nesanice. Zurio je kroz prozor u pust pločnik i asfalt po kojem su kao svici puzali automobili. Klokotala je voda u zidovima, a neko je kašljao na stepeništu hotela. Dole na ulici ledena kiša je bušila rupice na obrazima Njujorka.

Otkako je The New York Times u martu 1916. godine objavio da je veliki pronalazač bankrotirao, prestao je izlaziti u javnost. Kako bi sačuvao energiju, ograničio je i kretanje po sobi. Imao je izvrstan alibi. Bio je čovek na lomači vlastitih ideja. Kritičari su ga kamenovali, urlajući kako mu je potrebniji psihijatar nego Nobelova nagrada, a nasrtljivi novinari koji su ga nekad zvali gospodarom munja pisali su kako je velikom naučniku svemir pao na glavu. Nikolu Teslu to nije pogodilo. Znao je da sve to sa njim nema nikakve veze. Bogovi su ga poslali da obasja svet, i on je to učinio. Njegove sijalice dale su snažno ubrzanje razvoju industrijskog društva, no verovao je da će umreti neshvaćen i nije više hteo da se petlja sa ljudima. Istina će doći i red će ponovo biti uspostavljen, u to je Tesla čvrsto verovao.


Vetrovi su milovali ulice i krovove, Tesla je sedeo na krevetu i čekao gromove. Kad bi grmljavina počela, opijen nesanicom i ljubavlju, skakao bi na noge i zaneseno pljeskao munjama. Bio je njihov gospodar i rob. Ponekad, u takvim olujnim noćima, dok se velegrad rastvarao u oštroj kiši a ispod prozora promicale senke kišobrana, nešto bi mu kvrcnulo u glavi i pred očima bi mu zatitrale slike. Sećanja su uprkos vremenu koje je proteklo bila jasna.

Đuka Mandić ležala je na postelji okružena gomilom žena iz susedstva, koje su joj pomagale pri porođaju. Jedna joj je brisala znoj sa lica mokrim peškirom, druge su joj čvrsto držale ruke i noge masirajući trbuh da ubrzaju porođaj. Vrućina beše nesnosna u prostoriji ispunjenoj parom što se dizala iz lonaca kipuće vode koje su donosili iz kuhinje. U drugoj je sobi Milutin Tesla, smiren usred tog nereda, sklopljenih očiju mrmljao molitve dok se troje njegove dece, između straha i znatiželje, pritajilo u ćošku.

U takvim se prilikama u ličkom selu Smiljanu rodio Nikola, u ponoć između 9. i 10. jula 1856. godine, dočekan žestokom grmljavinom, neuobičajenom za to doba godine. Oluja je te noći tako žestoko besnela da se ceo Smiljan, sa svim u njemu, tresao kao u žestokoj groznici. Strašna noć šibana snažnim vetrom leta najavila je rođenje genija, koji će nepovratno promeniti sudbinu čovečanstva.
Sto pedeset godina posle, u celom svetu obeležava se jubilarna godišnjica rođenja naučnika za kojeg kažu da je „izmislio XX vek“. Unesko je 2006. proglasio godinom Nikole Tesle. U Njujorku, Beogradu, Zagrebu i drugim gradovima sveta održavaju se simpozijumi i konferencije u čast Tesli. U nekim američkim državama 10. juli proglašen je Danom Nikole Tesle. Postavljaju se spomenici znamenitom pronalazaču, po njemu objekti dobijaju ime... Ovaj datum se, počev od 2002. godine, u Srbiji obeležavao kao Dan Nikole Tesle, a 2010. godine Vlada Srbije je proglasila dan rođenja Nikole Tesle za Dan nauke.

U Teslinom rodnom mestu Smiljanu takođe je bilo živo. Obnavljala se njegova rodna kuća i pravoslavna crkvica pokraj nje, gradio memorijalni kompleks sa tematskim parkom koji obuhvata Teslino detinjstvo, mladost i školovanje, život i rad u Evropi i Americi, izume i njihovu primenu. U tematskom parku postavljena je maketa Tesline ispitne stanice u Kolorado Springsu, kao i niz multimedijalnih dvorana i radionica. Može li izgradnjom tematskog parka opusteli Smiljan oživeti? Selo koje je Tesline 1856. imalo 2500 stanovnika danas je palo na skromnih 436. Struju je dobilo tek 1958. godine. U vreme kad je rođen Tesla, Smiljan je potišteno čekao na demilitarizaciju Vojne krajine, nakon veka krvavog ratovanja za račun Austrougarske monarhije. U selu je stolovala 11. smiljanska četa, i uz potok što je brzao koritom od glatkih vlasi trave često su se mogli videti obogaljeni brkati graničari, zaostali još iz Napoleonovih ratova. U Lici su tih godina vladali kolera, difterija i boginje, a u prizemnim kućicama uredno poređanim kao vojnički stroj, uvlačio se strah. Zbog epidemija i ratova prosečna starost stanovništva Vojne krajine bila je 24 godine.

Teslin deda Nikola bio je graničarski narednik, a stric Josif profesor matematike na vojnoj akademiji. Dečakov otac Milutin takođe je isprva krenuo u vojnike, ali je odustao, završio bogosloviju i postao pravoslavni sveštenik. Nakon rukopoloženja službovao je u Senju, a 1852. godine došao je u Smiljan, u parohijsku kuću uz crkvu sv. Petra i Pavla u podnožju šumovitog brda Bogdanić. Najbliži susedi živeli su kilometrima dalje, te bi zimi, kad bi napadao dubok sneg, paroh sa porodicom ostajao sasvim usamljen. Tu je dečak Nikola jutrima promatrao Velebit koji bi osvanuo plav pod prvim zracima sunca. Sa prozora se videlo tužno groblje na drugoj strani brda. Povetarac bi donosio eho psećeg laveža i udaljenih povika pastira, koji su u koloni poput mrava trčkarali brdskim puteljcima.

Prvi događaj koji mu je uzburkao istraživačke nagone Tesla je opisao u pismu koje je pred kraj života uputio devojčici Poli: „Toga dana bio je nezapamćen mraz. Bio je suton. Pomilovao sam svog mačka i tada se dogodilo čudo od kojeg sam zanemeo. Moja ruka izazvala je pljusak praskavih iskri, a iznad mačkovih leđa stvorilo se polje svetlosti. Otac mi je bio vrlo uman čovek, na svako pitanje imao je odgovor. Ali ova pojava bila je i za njega novost. Majka je bila opčinjena. Rekla mi je da se prestanem igrati sa tim mačkom jer bih mogao izazvati požar. A ja sam očaran razmišljao: ‘Nije li i priroda jedna ogromna mačka? Ako jeste, ko nju miluje po leđima?’ Tada sam imao samo tri godine, čudo je bilo veliko, ali je još veće tek dolazilo.“

Osnovnu školu i nižu realnu gimnaziju Nikola Tesla završio je u Gospiću, a višu realnu gimnaziju u Rakovcu kod Karlovca, gde se zainteresovao za elektrotehniku. Njegovi roditelji su želeli da nastavi porodičnu tradiciju i postane sveštenik, a onda je jedan događaj uticao na to da promene svoje stavove. Godine 1874. mladi Nikola oboleo je od kolere. Devet meseci bespomoćno je ležao u krevetu i često gubio svest. Njegovi roditelji su bili na rubu očaja. „Ja bih ozdravio kad biste mi dopustili da studiram elektrotehniku“, rekao je Nikola ocu, koji je potom obećao da će ga poslati na studije. Među knjigama koje je čitao u danima bolesti bili su i najraniji radovi Marka Tvena. „Njima možda dugujem čudesni oporavak koji je tada usledio“, napisao je Tesla u svojoj autobiografiji „Moji pronalasci“, dodajući da je Tven briznuo u plač kad mu je 25 godina kasnije to ispričao.

Godine 1875. Tesla je upisao Politehničku školu u Gracu i prve godine radio je bez prekida od tri sata ujutro do jedanaest u noći, položivši devet ispita. „Uhvatila me je manija da svaki započeti rad privedem kraju“, piše Tesla. „Tako sam jedanput počeo čitati Volterova dela, ali sam na veliko iznenađenje uvideo da njegova dela obuhvataju 100 teških tomova sitnog sloga, koje je taj gigant napisao. Uništavajući pri tom 72 šoljice crne kafe na dan, morao sam i taj posao da svršim. Kad sam pročitao poslednji tom, rekao sam: Nikad više!“

Pošto mu je profesor fizike pokazao novi Gramov uređaj koji se mogao koristiti kao motor i kao generator uz upotrebu komutatora, instrumenta koji je menjao smer struje, Tesla je odgovorio da komutator nije potreban da bi se promenio smer struje. Profesor ga je ismejao. Tesla je postao opsednut tom mišlju. Znao je da rešenje leži u naizmeničnoj struji. Jedini problem bio je u tome što je o njoj znao nešto manje od ništa. Ubrzo mu je umro otac i morao je napustiti studije. Propio se i počeo kockati, srce mu je ubrzano lupalo, telo se grčilo i treslo. Plakao je od besa strahujući da mu jedan život neće biti dovoljan za sve ono što je želeo otkriti: „Osećao sam da dolaze najvažniji i najkreativniji trenuci moga života“, pisao je. „Moja čula su podivljala. Mogao sam čuti kucanje ručnog sata u trećoj sobi. Lagano sletanje muve na sto znalo je zatutnjiti u mome uhu. Kočija, koja je prolazila na udaljenosti od nekoliko milja, drmala mi je telo. Zvižduk lokomotive daleke trideset milja zatresao bi stolicu na kojoj sam sedeo tako jako da je bol bila nepodnošljiva. Zemlja se pod mojim nogama neprestano tresla.“

Trenutak velikog otkrića dogodio se u Budimpešti, prilikom jedne nedeljne šetnje. Sunce je zalazilo, što je Teslu podsetilo na odlomak iz Geteovog Fausta. „U to vreme znao sam čitave knjige napamet. Recitovao sam jedan naročito inspirativan odlomak kad mi se ideja pojavila kao bljesak munje. U jednoj jedinoj sekundi bila je otkrivena istina. Kleknuo sam na zemlju i štapom nacrtao dijagram, koji ću šest godina kasnije pokazati pred Američkim udruženjem elektroinženjera na Univerzitetu Kolumbija.“ Ta šema je postala Teslin najveći spomenik. Njegovo otkriće rotirajućeg magnetnog polja na kojem se zasniva višefazni sistem naizmeničnih struja izmenilo je iz temelja industrijsko društvo. Ceo jedan neotkriven svet probudio se u Teslinom umu, i njegovoj mašti više nije bilo povratka.

Godine 1884. došao je u Njujork sa četiri centa u džepu. Ostatak novca koji su mu dali rođaci prokockao je na prekookeanskoj partiji karata. Bio je visok 1,99 centimetara, vitak, imao je 28 godina i tražio je posao. Stajao je sa šeširom u rukama ispred kancelarije slavnog pronalazača Tomasa Edisona, sa pismom Čarlsa Bačelora, engleskog inženjera koji je vodio evropsku filijalu Edisonove kompanije u Parizu. U pismu je stajalo: „Znam dvojicu velikih ljudi, vi ste jedan od njih. Drugi je ovaj mladić.“ Tada 38-godišnji Edison već je iza sebe imao stotine patentiranih izuma, a u vreme kad je upoznao Teslu, bio je zaokupljen razvojem sistema raspodele električne energije uz pomoć jednosmerne struje. Tesla je pokušao da ga zainteresuje za svoje pronalaske na polju naizmenične struje. Edison nije hteo imati išta sa tim, znajući da bi naizmenična struja mogla sav njegov posao učiniti beskorisnim, a njegovu industriju zastarelom. Sarađivali su nepunih godinu dana. Tesla je danonoćno eksperimentisao, verujući Edisonovim obećanjima. Nakon što ga je Edison prevario za 50.000 dolara, Tesla je rekao: „Gospodine, ja sam zgađen.“ Okrenuo se i otišao.

Sa nekoliko finansijera i tehničara Nikola Tesla je 1887. utemeljio Teslino električno društvo. Uskoro je kancelariji za patente prijavio sedam osnovnih patenata višefaznog sistema, koje je otkupio ambiciozni industrijalac Džordž Vestinghaus. Devedesetih godina XIX veka intenzivno se bavio izradom i usavršavanjem aparata za proizvodnju naizmeničnih struja visoke frekvencije. Od 1896. do 1914. patentirao je niz pronalazaka koji čine temelj radio-tehnike. Godinu dana pre V.K. Rendgena otkrio je rendgenske zrake. Požar u kojem mu je 1895. izgorela laboratorija sprečio ga je da to otkriće do kraja razvije. Ostvario je oko osamsto pronalazaka, otkrio je i patentirao princip rezonancije za radio-veze, izložio ideju o interplanetarnim telekomunikacijama pomoću ultrakratkih talasa, u celini je zamislio radarski sistem. U Kolorado Springsu podigao je veliku radio-stanicu od 200 kW te ostvario bežičnu telegrafiju na udaljenosti od 1000 kilometara. Publika na prvoj Električnoj izložbi u Medison Skver Gardenu bila je šokirana njegovim brodom na daljinsko upravljanje. Jedne letnje noći 1899. godine u eksperimentalnoj stanici u Kolorado Springsu Tesla je čuo ritmično otkucavanje na radio-prijemniku za niske frekvencije. U dnevnik je zapisao: „Premda nisam mogao dešifrovati njihovo značenje, bio sam siguran da ti signali nisu slučajni. U meni raste osećaj da sam prvi čovek koji je čuo signale sa druge planete.“

Ranih devedesetih godina XIX veka Tesla je bio jedan od najpoznatijih ljudi na svetu. Zbunjena javnost često se pitala zašto se nije oženio. Odgovarao je kako nikada nije upoznavao žene, ali to nije zvučalo kao da se diči ili kaje, nego kao da se naprosto radi o činjenici koja nije ostavila nikakvog traga u njegovom životu. Njujorške novine najčešće su ga povezivale sa pijanistkinjom Margaritom Merington i francuskom glumicom Sarom Bernar. Nju je prvi put sreo u Parizu 1892. godine. Sedeo je u kafani uz ulicu kad je glumica prošla pokraj njega ispustivši maramicu, kako su već nalagala pravila flerta toga vremena. Tesla je hitro ustao i podigao je sa zemlje. Posle je Bernarova posećivala njegova predavanja u Americi, na šta su glasine o njihovoj tajnoj vezi podivljale. Tesla je njenu maramicu čuvao celog života. Objašnjavajući zašto se nije oženio, priznao je da ima strah od bakterija, da ne može podneti dodir tuđe kose, dodajući da se užasava nakita i ženskih parfema.