Dok se vest o smrti velikog doktora Ajnštajna prenosila nešto uznemirujuće se dogodilo u bolnici. Ajnštajnov mozak, čuvar jednog od najvećih svetskih intelekta, ukraden je, a to je tek početak priče.
Najveći naučnik u svojoj generaciji 17. aprila 1955. godine primljen je u bolnicu "Prinston" usled bola u grudima. U ranim satima idućeg dana, Albert Ajnštajn je umro od aneurizme trbušne aorte - pucanja aorte, srčanog suda koji snabdeva telo krvlju.
Pitanje: Da li je Ajnštajn pogrešio?
Dr Tomas Stulc Harvi bio je dežurni patolog u ranim satima, te je dobio zadatak da vodi računa o Ajnštajnu. Sedam sati nakon smrti velikog naučnika, Harvi je započeo autopsiju za koju je tvrdio da je dobio dozvolu. Nakon što je ustanovio uzrok smrti, Harvi je uklonio i izmerio Ajnštajnov mozak. On je kasnije tvrdio:
"Znao sam da imamo dozvolu za autopsiju, pa sam pretpostavio da ćemo proučiti njegov mozak."
Do danas, nijedan dokument niti nalog za autopsiju nije pronađen.
Nakon analize, doktor Harvi je mozak ubacio u formaldehid. Nakon toga izvadio je Ajnštajnove oči, koje su kasnije predate Ajnšajnovom oftamologu dr Henriju Adamsu. I danas postoje glasine da se oči nalaze u jednom sefu u Njujorku. Konačno, ostatak tela je predat na kremaciju.
Uklanjanje mozga i očiju bilo je protivno Ajnštajnovoj poslednjoj želji. Ajnštajn je ostavio veoma jasna uputstva - želeo je da bude kremiran sa mozgom u svojoj glavi i da njegov pepeo bude posut u tajnosti, kako bi se "obeshrabrila idolatrija".
Dakle, ne samo da je to bilo protivno Ajnštajnovim željama, već Harvi nije imao ni zakonsko ni medicinsko pravo da zadrži mozak. On čak nije bio ni neurohirurg niti specijalista za ovaj organ. Njegova odgovornost bila je samo da ustanovi uzrok smrti - koji je bio vezan sa prestankom rada srca i nije imao nikakve veze s mozgom (barem ne direktno). Pisac knjige "Razglednice iz Muzeja mozga", Brajan Barel smatra da postoje dva moguća razloga zbog kojih je Harvi uklonio i zadržao za sebe jedan od najpoznatijih mozgova.
Prvi razlog je zahtev Herija Zimermana, Ajnštajnovog ličnog lekara i Harvijevog mentora. Zimerman nikada javno nije izneo tačnost ove tvrdnje, mada je zahtevao mozak nakon što je učinjeno šta je učinjeno. Drugi razlog je možda to da je Harvi bio inspirisan studijom sprovedenom na Lenjinovom mozgu 1926. godine, zbog čega ga je jednostavno "uhvatio trenutak, paralisan prisustvom jedne veličine".
Štagod da je bio razlog, 19. aprila, nakon uklanjanja i skladištenja mozga, Harvi je retroaktivno zatražio dozvolu od Ajnštajnovog sina, Hansa Alberta Ajnštajna. Hans Albert je dao dozvolu uz Harvijevo obećanje da će očev um biti korišćen za pažljivo naučno istraživanje i da će otkrića biti objavljena u legitimnim medicinskim časopisima. Kada je Njujork Tajms izdao čitulju Ajnštajnu 20. aprila, navedeno je da je dr Harvi izveo autopsiju "uz saglasnost naučnikovog sina", uz drugi naslov koji je istog dana potvrdio "Sin zatražio ispitivanje Ajnštajnovog mozga". Nigde nije pomenuto da je dozvola dobijena tek nakon učinjenog dela.
Kada se proširila priča da Harvi poseduje mozak, iz celog sveta su počeli su da pristižu zahtevi od ljudi koji su želeli da ga vide i prouče. Kao što je navedeno, jedan zahtev uputio je i dr Heri Zimerman u Njujorku, kome je Harvi obećao da će imati šansu da ga prvi prouči. Zimerman i njegova bolnica u Njujorku su se spremili za Harvija i mozak, ali se nikada nisu pojavili. Nešto kasnije, bolnica "Prinston" je objavila da će mozak ostati u Nju Džersiju. Kontroverza oko vlasništva nad Ajnštajnovim mozgom postala je cirkus, a potom se pretvorila u nešto još bizarnije.
Tehnički, ova bolnica nikada nije posedovala mozak - ali dr Harvi jeste. On ga je držao u tegli u svojoj kancelariji kod kuće. Ubrzo nakon javne svađe sa dr Zimermanom i nakon što nijedno medicinsko istraživanje mozga nije započeto, dr Harvi je otpušten iz bolnice, a mozak je poneo sa sobom. Harvi je otišao u Univerzitet u Pensilvaniji, gde je uz pomoć tehničara isekao mozak na hiljade listova i 240 kockica, stavljajući ih u kvadrate od celuloida - polučvrste supstance nalik plastici. Konačno je neke delove dao dr Zimermanu, a ostatak Ajnštajnovog mozga je zadržao u dvema staklenim teglama sa formalinom. Drugi istraživači napravili su čitav niz uvertira o tome kako mozak treba da bude "ostavljen na miru", ali Harvi je odbijao to, insistirajući da je "samo godinu dana udaljen od završetka proučavanja".
Harvijev brak se raspao i ubrzo je spakovao torbe da ode iz Prinstona i uputi se na Srednji zapad. Pre nego što je otišao, njegova (bivša) žena je zapretila da će "baciti" mozak. Naravno, Harvi nije dozvolio da se to desi i poneo ga je za sobom u Vičitu, u Kanzasu, gde je radio kao medicinski supervizor u laboratoriji za biološko testiranje. Prema legendi, tokom svog boravka u Vičiti, držao je Ajnštajnov mozak u kutiji za jabukovaču ispod frižidera za pivo.
Narednih 30 godina, Harvi je putovao Srednjim zapadom, noseći sa sobom mozak, a da pri tom nikada nije objavio nijedno istraživanje. S vremena na vreme, istraživač bi ga kontaktirao i on bi mu poslao deo ili dva, nadajući se da će uspeti da urade istraživanje koje on nikada nije. Nekoliko puta, priča o Ajnštajnovom mozgu je ponovo bila u žiži interesovanja publike, naročito nakon članka u regionalnom mesečniku Nju Džerzi koji je 1978. godine napisao Stiven Levi.
"Isprva nije hteo da mi kaže ništa, ali nakon nekog vremena konačno mi je priznao da ima mozak. Kasnije mi je bojažljivo rekao da se nalazi u kancelariji u kojoj smo sedeli. Prišao je kutiji na kojoj je pisalo Costa Cider i izvadio dve velike tegle. U njima su bili ostaci mozga koji je promenio svet."
Godine 1985, skoro tri decenije nakon Ajnštajnove smrti, neko je konačno objavio istraživanje o Ajnštajnovom mozgu nakon što je primio isečak od Harvija - bila je to Merijen Dajmond sa UCLA. Njeno istraživanje je bilo daleko od zaključenog, ali je ukazalo na to da Ajnštajnov mozak ima više glijalnih ćelija za svaki nerv nego normalni mozak. To bi moglo da znači da su ćelije imale veću "metaboličku potrebu" - što znači da su koristile i trebale više energije, što opet može da znači bolje veštine konceptualizacije i razmišljanja. Iako su nedavna istraživanja oborila ovu teoriju, konačno je neko proučio Ajnštajnov ukradeni mozak i objavio to istraživanje u legitimnom medicinskom časopisu. Ipak, to nije bio kraj putovanja za mozak.
Godine 1988. Tomas Harvi je izgubio dozvolu za bavljenje medicinom nakon što je pao na trodnevnom testu kompetencije u Mizuriju. Nekoliko godina kasnije vratio se u Prinston, gde ga je pisac Majkl Paterniti ubedio da se sastane sa Ajnštajnovom unukom. Naravno, sa sobom je poneo mozak. Paterniti je u svojoj knjizi "Vožnja gospodina Ajnštajna" opisao kako su se njih dvojica vozili do sunčane Kalifornije, dok su se u jednoj torbi u gepeku ljuljale tegle sa mozgom. Oni su se zaista sastali sa naučnikovom unukom Evelin Ajnštajn u Berkliju, gde je Harvi zaboravio mozak nakon što je napustio njenu kuću. Ona mu je vratila mozak, ne želeći da ima ništa s tim.
Tomas Harvi je preminuo 2007. godine, ali pre nego što je umro, donirao je mozak bolnici "Prinston", istom onom mestu gde je mozak započeo svoje putovanje koje je trajalo pedeset godina. Javno mnjenje se ponovo uzbudilo i istraživači, koji su primili delove Ajnštajnovog mozga tokom godina, poslali su ih nazad u Prinston i Univerzitet u Pensilvaniji. Danas, muzej "Muter" u Filadelfiji je jedino mesto na svetu gde se mogu videti delovi Ajnštajnovog mozga - u trakama, obojeni i sa ručno pisanim napomenama Tomasa Harvija.
0 коментара:
Post a Comment