Genetsko istraživanje otkriva da 30 odsto DNK belih Britanaca ima nemačko poreklo

Analiza koja je trajala 20 godina otkriva veliki anglosaksonski uticaj u genima današnjih Britanaca. Kako je došlo do toga? 

Rimljani i Normani su možda vladali teritorijom današnje Britanije ili osvajali Britance stotinama godina, ali su jedva ostavili traga u njihovoj DNK, pokazuje prva detaljna studija gena u britanskom narodu. Analize pokazuju da su Anglosaksonci bili jedina osvajačka sila, oko 400-500. godine naše ere, koja je značajno izmenila genetski sklop zemlje, tako da većina Britanaca bele boje kože danas duguje oko 30 odsto svoje DNK precima današnjih Nemaca.

Ljudi koji žive u južnoj i centralnoj Engleskoj danas uglavnom dele oko 40 odsto svoje DNK sa Francuzima, 11 odsto sa Dancima i 9 odsto sa Belgijancima, otkriva studija koja je obuhvatila više od 2.000 ljudi. Francuski doprinos nije povezan sa Normanskom invazijom iz 1066. godine, već za ranije nepoznat talas migracija ka Britaniji u vreme nakon poslednjeg ledenog doba, pre skoro 10.000 godina.

Profesor Piter Doneli, direktor Centra "Velkom trast" za ljudsku genetiku Univerziteta u Oksfordu i jedan od vodećih istraživača kaže: "Odavno je poznato da se ljudska populacija razlikuje genetski, ali nikada do sada nismo bili u stanju da posmatramo tako izuzetne i fascinantne detalje."

Istraživanje je, takođe, pokazalo da se genetski doprinos predaka veoma razlikuje širom Britanije, gde ljudi sa područja Velsa, Škotske i Severne Irske potiču od potpuno različitih skupina, što prvi put pruža naučnu osnovu za ideju o regionalnom identitetu.

Stanovnici Orknijskih ostrva se najviše razlikuju u genetskom smislu, jer čak 25 odsto njihove DNK potiče od norveških predaka koji su osvojili ostrva u IX veku. Velšani su, takođe, pokazali veliku razliku u odnosu na ostatak Britanije i naučnici zaključuju da se njihova DNK najviše poklapa sa onim prvih lovaca-sakupljača koji su stigli kada je Britanija bila ponovo nastanjiva nakon ledenog doba.

Iznenađujuće, istraživanje ne pokazuje genetsku osnovu za jednu "keltsku" grupu, pošto ljudi koji žive u Škotskoj, Severnoj Irskoj, Velsu i Kornvolu spadaju u one koji se međusobno najviše genetski razlikuju.

"Keltski regioni za koje smo pretpostavljali da će biti genetski slični, ispostavili su se kao najrazličitiji u našem istraživanju", rekao je Mark Robinson, arheolog Prirodnjačkog muzeja Univerziteta u Oksfordu i koautor studije. "Istraživanje ističe njihovu genetsku razliku, ali to ne znači da nemaju kulturnih sličnosti", dodaje Robinson.

Naučnici su počeli sa prikupljanjem DNK uzoraka ljudi sa Orknijskih ostrva 1994. godine i postepeno radili širom Britanskih ostrva. Svi učesnici su bili beli Britanci, koji su živeli u ruralnim područjima i imali oba para deka i baka rođenih u krugu od 80 kilometara jednih od drugih. Budući da četvrtina našeg genoma potiče od svakog roditelja naših roditelja, naučnici su efektivno prikupljali materijal za slikanje britanske genetike na početku XX veka.

Ser Volter Bodmer sa Univerziteta u Oksfordu, koji je osmislio istraživanje, rekao je: "Sežemo daleko u prošlost u vreme pre nego što se dogodilo veće mešanje populacije, što bi zamaglilo istoriju." Tim je, takođe, pregledao podatke 6.209 pojedinaca iz 10 evropskih država kako bi rekonstruisao doprinos njihovih predaka koji je imao udela u genetskom sklopu Britanaca.

Analize pokazuju da uprkos neverovatnom istorijskom uticaju koji su imali na britansku civilizaciju, rimske, vikinške i normanske invazije nisu mnogo uticale na menjanje osnovnog biološkog sklopa ljudi koji žive tamo. Otkriće podržava dokumenta koja ukazuju da je tek nekoliko visokih zvaničnika Rima bilo nastanjeno u Britaniji i da su oni i njihove porodice ostali uglavnom odvojeni od lokalnih Kelta.

Danski Vikinzi, koji su vladali širokim delovima Britanije od 865. godine, mešali su se s lokalcima, ali najnovije istraživanje pokazuje da je osvajačka sila, iako moćna, verovatno bila sačinjena od malog broja boraca. "Već je postojao ogroman broj ljudi - stotine hiljada - u tim delovima Britanije, tako da je morao da postoji mnogo veći broj osvajača da bi imali značajan uticaj na genetiku", kaže Robinson i dodaje: "Činjenica da to ne vidimo pokazuje brojke, a ne relativnu privlačnost ili neprivlačnost između skandinavskih muškaraca i britanskih žena."

Analize, takođe, pružaju rešenje za dugotrajni spor oko prirode anglosaksonskog preuzimanja Engleske nakon pada Rimskog carstva. Zamena keltskog jezika anglosaksonskim i potpuno okretanje ka severozapadnoj nemačkoj poljoprivredi i stilovima grnčarstva dovelo je neke do toga da tvrde da se lokalno stanovništvo povuklo u Vels ili da je čak "zbrisano" u pokušaju genocida.

"Naši rezultati ukazuju da barem 20 odsto genetskog sklopa na tim područjima potiče od anglosaksonskih migranata i da je bilo mešanja. Nije bilo genocida ili potpunog nestanka Brita", rekao je Robinson. Autori ukazuju da DNK analize sada mogu da se smatraju moćnim istorijskim alatom, koji ponekad može ponuditi nepristasnije informacije od tradicionalnih izvora.

"Istorijska dokumenta, arheologija, lingvistika - sve nam to govori o elitama. Kaže se da istoriju pišu pobednici. Genetika to pozdravlja i veoma je drugačija. Ona nam govori o onome što se dešavalo sa masama... običnim ljudima", kaže Doneli.