Šta je Orion?

Letelica, koja bi jednog dana trebalo da ponese ljude dalje nego što su ikada bili, kreće na svoje probno putovanje...

Tekst: Boris Klobučar

Prvo smo odleteli van atmosfere Zemlje. Zatim smo sleteli na Mesec. Poslali smo sonde koje su na putu izvan Sunčevog sistema. Postavili smo robote da kopaju na Marsu. Sleteli smo na kometu. Sledeći korak – čovek na Marsu. Orion, letelica koju je dizajnirala i pripremila NASA u saradnji sa drugim svemirskim agencijama, je kapsula koja bi trebalo da nam ovakav put omogući. Premijerni let zakazan je za 4. decembar. Dan testiranja Oriona.

Kapsula se sastoji iz pet delova, a u orbitu će je lansirati United Launch Alliance Delta 4 Heavy raketa. Vrh kapsule je Launch Abort System koji služi kao sigurnosni modul i može se odvojiti pri lansiranju zajdno sa posadom ukoliko bilo šta pođe naopako. Ovaj sistem će prvi biti testiran tokom lansiranja test leta. Ispod njega se nalazi Crew Module gde će na kraju biti smeštena posada i gde može stati četvoro putnika. Servisni modul je dizajnirala Evropska svemirska agencija i nosi raketne motore za pogon kapsule, ali i solarne ploče koje će napajati letelicu, kao i sav kiseonik koji će biti potreban posadi. Posebni elementi dizajnirani su da štite ovaj modul pri prolasku kroz atmosferu i sastavljeni su u jedinicu pod nazivom Spacecraft Adapter, a poslednji deo je takozvana jedinica sa instrumentima gde su smešteni svi računari, senzori i sistemi za komunikaciju.

Test let se sastoji iz nekoliko etapa. Prvi deo je lansiranje, kada će biti testirana izdržljivost štita koji „brani“ servisni modul i modul sa putnicima. Prilikom testiranja kapsula će odbaciti i sigurnosni deo kako bi simulirala bezbednosne protokole, odnosno pravila, u slučaju bilo kakvih nepredviđenih okolnosti. Zatim letelica ulazi u takozvanu nisku Zemljinu orbitu u kojoj će obleteti čitavu planetu. U trenutku kada se nađe iznad Indijskog okeana, kontrola misije na Zemlji će prvi put izgubiti komunikaciju sa letelicom, i računar će je sam navoditi deo puta.



Nakon toga, letelica kreće na put za koji je osmišljena – dalje od orbite. Najveća opasnost i dobrim delom nepoznanica za posadu jeste takozvani Van Alenov pojas, oblast između 1.000 i 60.000 kilometara udaljenu od Zemlje (oko 15 puta udaljenije od Međunarodne svemirske stanice), gde nivo radijacije drastično varira i koji može biti poguban po posadu. Orion će kroz ovaj pojas projuriti dva puta, jednom u odlasku i jednom u povratku kući, a najveća udaljenost od Zemlje će biti oko 6 000 kilometara. Sve vreme će senzori radijacije, pritiska, buke i mnogi drugi prikupljati podatke o uslovima kojima je letelica izložena.

Možda najburniji deo puta jeste vraćanje u Zemljinu atmosferu. Kapsula uleće u vazdušni omotač brzinom oko 32.000 kilometara na čas. Usled tolike brzine i trenja sa vazduhom, Orion će biti izložen veoma visokim temperaturama, lopti užarene plazme 2000 Celzijusovih stepeni vrele. Kroz takvu sredinu se ne može postići komunikacija sa kapsulom, pa je računar opet prepušten sebi, a posadi na Zemlji ostaje da se nada uspešnoj misiji. Pre nego što udari u okean, letelica će morati da uspori uz pomoć padobrana koji će se otvarati u dva stepena, a koji bi mogli da prekriju čitav fudbalski stadion.

Na kraju, posao mornara je da izvuku neprocenjive podatke iz letelice usred Tihog okeana. Svi sistemi moraju funkcionisati perfektno, da bi u budućnosti Orionom mogli da putuju ljudi. A gde? NASA se nada na Mars. Ili na neki od asteroida. U svakom slučaju, dalje nego što je ljudska noga ikada kročila. U novo nepoznato, tražeći novi dom, goriva, obradivo tlo.  Kada? Ukoliko sve bude išlo po planu, 2021. godine. Sleteli smo na Mesec. Spustili smo robota na kometu. Svet čeka novi epohalni trenutak u istoriji. „Za čitavo čovečanstvo.“