Zašto ne možemo da golicamo sami sebe?

 

Skoro je nemoguće smejati se kada pokušamo da golicamo sami sebe, a razlog zbog kojeg je to tako otkriva nam iznenađujuće stvari o mozgu i svesti. 

Ako želite da testirate jednu od najvećih misterija ljudskog roda, sve što vam treba su pero i vaša stopala. Sedite, izujte obuću i skinite čarape, i nežno prislonite pero na tabane. Potom pitajte prijatelja, roditelja ili dete da vam učini isto. Ukoliko ste kao većina ljudi, prva situacija će vas ostaviti ravnodušnim, ali će vas druga dovesti u stanje lagodne agonije. Zašto?

Nekada domen dečije radoznalosti, pitanje zašto ne možemo da golicamo sami sebe uzbuđuje neurologe. "Ono dovodi do većih pitanja svesnosti i samosvesti, ko smo.", kaže Džordž Van Dorn sa Univerziteta Monaš u Australiji. Iz tog razloga, danas se sprovode eksperimenti u kojima ljudi sami sebe golicaju u laboratorijama.

Da biste razumeli njihovo interesovanje, uzmite u obzir sledeće: svaki put kada se telo pomeri, ono stvara potencijalno zbunjujuću senzaciju koja vas može navesti na mnogobrojne puteve. Zamislite samo haos koji bi nastao ako biste pretpostavili da vas neko mazi ili napada, svaki put kada jednom rukom počešete nogu, na primer. Razlikovanje između vaših pokreta i akcija drugih ljudi je zato centralni deo našeg osećaja sebe i agencije - aspekata psihe koje čak ni najsofisticiraniji roboti ne mogu da iskopiraju. Proučavanjem tih odlika, želite da pronađete primer koji se lako kopira u laboratoriji.

Pogledajte i: Mučenje metodom golicanja

"Golicanje je odličan primer, upravo zbog jasne razlike između golicajuće senzacije koju proizvode drugi i nemogućnosti da sami sebe golicate", kaže Dženifer Vind sa Johan Gutenberg Univerziteta u Majncu.

Sara-Džejn Blejkmur sa Koledž univerziteta u Londonu, bila je među prvima koji su istraživali način na koji mozak donosi brze odluke o sebi i drugima. Ona je skenirala mozgove volontera dok su njene kolege golicali njihove dlanove, kao i pokušaje da ih sami sebi golicaju. Iz rezultata moždanih aktivnosti, zaključila je da kad god pomerimo naše udove, mali mozak proizvodi tačna predviđanja kretanja našeg tela i potom šalje drugi signal koji smanjuje aktivnost u somatosenzornom korteksu - gde se osećaj dodira obrađuje. Rezultat je da kada golicate sami sebe, ne osećate snezaciju istim intenzitetom kao kada vam to radi neko drugi i zato ostajete smireni.

Interesantno je da ne možemo da se golicamo čak ni u snu. Vindova je nedavno izvela eksperiment u kojem je regrutovala tim lucidnih sanjara - ljude koji znaju da sanjaju i mogu da kontorlišu svoje akcije u snu - kako bi pokušali da se golicaju, ali nisu uspeli. Oni su pokušali da navedu i da ih drugi lik u snu golica, ali ni to nije uspelo.

Ako vam je prethodni deo delovao malo ezoterično, znajte da mogu postojati praktičniji razlozi osim nervnih procesa koji stoje iza samogolicanja. "Zanimljivo je da se osobe sa šizofrenijom mogu samogolicati i verujemo da je to povezano sa stvarima poput prividne i vanzemaljske kontrole udova.", rekao je Van Dorn - možda zbog uopštenog problema sa identifikovanjem porekla njihovog kretanja. Zato pokušaj da se rasvetli proces kod zdravih ljudi, može vremenom dovesti do otkrića načina na koji ne funkcioniše tokom perioda mentalnog oboljenja.