Mi smo ono što jedemo: Pakistan

Jedan fotograf posetio je Dolinu Hunza kako bi otkrio kako se hrani narod Burušo. 

Fotograf Matju Palej otputovao je na sever Pakistana, u blizini granice s Kinom, kako bi otkrio kako preživljavaju ljudi u dolinama Himalaja. Odabrao je ovo mesto jer je na njemu razvijena poljoprivreda, ali ljudima Hanze nije lako da je održavaju. Ovo je surovo tlo i stanovnici ovog dela Pakistana moraju da rade naporno kako bi uzgajali povrće. Ono što je karakteristično za ovaj region jeste da poljoprivrednici uzgajaju povrće samo za sopstvene potrebe. 

Narod Burušo, koji se još naziva i Hunzakut, ima oko 80.000 pripadnika, koji govore svojim jezikom za koji još uvek nije utvrđeno odakle potiče, a najsličniji je baskijskom, što ga čini još zagonetnijim.

Kada uđete u kuću nekog od pripadnika ovog naroda u Pakistanu, bićete ponuđeni čajem s mlekom, ali ćete mu, umesto šećera, dodati malo soli. Možda najzanimljiviji deo ovog rituala jeste mešanje kamenom solju.

Žene naroda Burušo pripremaju čapati, vrstu somuna koja se pravi na različite načine. Postoji čapati koji liči na ono što je na zapadu poznato kao palačinka, zatim seckan na sitne komade, čapati koji se priprema s pasjakovinom, kajsijama, mlekom... Takođe, tu je i jelo koje se priprema mešanjem tanko isečenog čapatija s testeninom i sušenim kajsijama. Narod Burušo često uživa u sušenom voću, koje se suši tokom leta i uglavnom služi uz testeninu.

Što se tiče mesa, pripadnici ovog naroda retko love jer su uglavnom stočari, ali ponekad ulove patke koje, leteći iz Sibira u Indiju, zalutaju u dolinama Himalaja. Jaja Najg, s kojim je Palej razgovarao, priznao je da je proveo ceo dan pokušavajući da ulovi patku

Kako Palej otkriva, posetio je mesta na kojima ne postoji večera u obliku u kojem nam je poznata na Zapadu, na kojima obrok nije ritualno iskustvo. Međutim, na severu Pakistana, ljudi se okupljaju i jedu iz jednog tanjira, čime večera postaje još intimniji čin.